Todor Kuljić

Deo intervjua, dužina trajanja: 23 min, snimljeno u Beogradu, Srbija, 2003.

Jugoslovensko samoupravljanje je svojevremeno predstavljalo moderan sistem. Bio je to spoj različitih oblika ekonomske organizacije. To nije bio planski socijalizam, kao onaj u Sovjetskom Savezu, ali nije bila ni čista tržišna ekonomija, već nešto između toga. Jugoslovenski socijalizam je bio model ekonomije sa pretežnom društvenom svojinom, ali isto tako i sa drugim oblicima vlasništva. U svom vremenu , taj je sistem bio veoma popularan, ne samo među levičarima, već i među drugim političkim snagama. Unutar njega su postojali prilično različiti organizacioni elementi. U Jugoslaviji je kadrovska uprava bila relativno stroga, sa jedne strane ste imali partijsku kadrovsku upravu, ali sa druge neposrednu demokratiju, naročito u fabrikama: s jedne strane partijska kontrola - sa druge, radnička samouprava. Naravno, one nisu uvek bile međusobno suprotstavljene, s obzirom da su vladajuća partija i radnici delili istu komunističku, levičarsku ideologiju.

Međutim, bilo je napetosti i sukoba između ovih struktura vlasti. Istinska, neposredna demokratija je postojala jedino na nižim nivoima. Tu je demokratija zaista postojala, jer svi su učestvovali u procesu donošenja odluka. Ali, isto kao i u svim drugim komunističkim zemljama, na višim nivoima nije bilo previše demokratije. Postojala je čvrsta partijska kadrovska politika, koja je kontrolisala tu direktnu demokratiju koja se odvijala na nižim nivoima. To je dakle jedan oblik kombinovanog složenog sistema . Druga vrsta spoja bila je kombinacija planske i tržišne ekonomije. Posebno nakon 1965. godine, u Jugoslaviji je postojala relativo liberalizovana tržišna ekonomija. To je bila alternativa planskom Sovjetskom Savezu. Celokupna jugoslovenska ideologija samoupravljanja je bila neka vrsta «trećeg puta», koji su jugoslovenski socijalistički funkcioneri stalno naglašavali. To nije bio planski socijalizam, ali ni kapitalizam. Mi smo negde između ovih suprotnosti; mi ne predstavljamo krajnosti; mi smo prava samoupravna demokratija. Upravo je ta ideologija «trećeg puta» omogućila veoma fleksibilnu spoljnu politiku, koja je koristila istočnom i zapadnom bloku.

Odluke u preduzećima su se donosile nezavisno; radnički saveti su imali svoju autonomiju. Ali sa druge strane, bili su i pod nadzorom vladajuće partije. Treba razdvojiti one situacije kada su radnički odbori bili nezavisni, od onih kada su bili zavisni od odluka sa vrha. Prilikom raspodele prihoda u preduzećima, radnički saveti - koji su okupljali sve radnike, a ne samo najkvalifikovanije - nezavisno su donosili odluke. Odlučivali su o tome koliko od ukupnog prihoda će biti podeljeno, koliko će se odvojiti za druge namene, itd. Ali u proizvodnim pogonima uvek su postojala i pitanja kojima su se bavili isključivo stručnjaci, i koje radnička kontrola nije mogla samostalno rešavati. To su bili obično problemi čisto tehničke prirode, stručne inženjerske stvari vezane za tehnologiju, itd. U tim slučajevima , stručnjaci su imali poslednju reč. Dakle, možemo reći da su postojale tri oblasti: jedna se odnosila na pitanja upućena stručnjacima, druga je obuhvatala raspodelu dohotka unutar fabrike, treća oblast se ticala kadrovskih pitanja. U trećoj oblasti je partijski komitet uvek donosio odluke, i radnički odbori nisu imali autonomiju pri odlučivanju. Možemo reći da je samoupravljanje predstavljalo višeslojnu i mešovitu neposrednu demokratiju. Ali ako ga uporedimo sa stanjem u kojem se Jugoslavija trenutno nalazi, gde vlada jedna vrsta divljeg kapitalizma, možemo reći da je to bila demokratija koja je relativno dobro funkcionisala. Radnička klasa i siromašni slojevi stanovništva su imali neku vrstu neotuđivog upravljačkog prava, što danas nemaju. Ne možemo odbaciti jugoslovensko samoupravljanje u celini kao totalitarizam. Ali isto tako, pitanje socijalizma ne smemo idealizovati. Istina se, kao i uvek, krije negde između. Istina je između dva ekstrema: to je bio jednopartijski sistem, ali isto tako smo imali direktnu demokratiju na nižim nivoima. Na primer, na radničkom nivou, radnici nisu mogli biti otpušteni, bez odluke radničkog saveta. Direktor preduzeća tu odluku nije mogao doneti samostalno. Radnički saveti, u čiji sastav su ulazili i obični radnici, su bili ti koji su odlučivali o tome da li je radnik dobar ili ne. Danas su gole odluke vlasnika neopozive. Radnički saveti su imali potpunu autonomiju i nad drugim društvenim pitanjima, kao što su dodele stanova, odlasci na odmor, raspodela prihoda.

Prirodno je da su postojali brojni problemi. Ovde bih želeo govoriti o nekim od strukturalnih problema. Jugoslovenski samoupravni sistem je nastao u relativno nerazvijenoj balkanskoj državi. To se uglavnom odnosilo na radnu snagu. Pedesetih godina, kada je samoupravljanje započelo, prevladavala je zaostala seoska populacija. Najpre je bilo neophodno stvoriti modernu radničku klasu, što nije bilo tako jednostavno, s obzirom da su mnogi radnici bili poslom vezani za svoja sela. Poljoprivrednici su morali raditi u industriji. To je bio ključni problem, koji se nije ticao samo nerazvijene industrijske kulture, već i nezrele političke kulture. Balkanski prostor je bilo opterećeno ratovima i diktaturama, mi nismo imali dugu tradiciju političke kulture. To je takođe bilo veoma bitno za samoupravljanje. Logično je pretpostaviti da samoupravljanje može funkcionisati jedino u kulturnoj sredini. Bez kulture, bez obrazovanja, bez škola, bez stručnog znanja, samoupravljanje ne može postojati. Drugi problem koji sam spomenuo se tiče napetosti između direktne demokratije i kadrovske kontrole: to je unutrašnji rascep između partijske kontrole i radnika koji teže ka stvaranju sopstvenog demokratskog prostora. Treći, veoma važan strukturalni problem bila je napetost u Jugoslaviji između bogatih i siromašnih oblasti, bogatih i siromašnih republika, iz kojih je kasnije nastala napetost između razvijenih i nerazvijenih nacija. Početkom '60-tih, razvijala se tiha borba između bogatih i siromašnih republika. Tito je morao neprestano posredovati između te dve strane. Bitka se vodila oko raspodele državnog budžeta. Ovakva strukturalna suprotstavljenost je sputavala funkcionisanje jugoslovenskog samoupravljanja.

Po mom mišljenju, jugoslovensko samoupravljanje je bilo najrazvijenije u Sloveniji, najrazvijenijoj Republici. Na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori, gde je još vladala plemenska struktura, pravo samoupravljanje i demokratija nisu nikad zaista ni mogli postojati.
Bitno je znati činjenicu da je Jugoslavija nekada bila federalna država sa oblastima koje su se veoma razlikovale. Postojale su razlike u kulturnom i verskom pogledu i u nivou razvijenosti. Usaglasiti sve te razlike predstavljalo je veoma težak zadatak. Ali, bilo je moguće - sve je funkcionisalo gotovo četrdeset godina. Tito je u svemu tome odigrao veoma važnu ulogu, kao vođa jedne složene i strukturno nestabilne države.
Jugoslovensko samoupravljanje je bilo kako društvena, tako i nacionalna laboratorija. U društvenom smislu, to je bio eksperiment nastao pod uticajem raznih ideja: nasleđe Pariske komune, nasleđe srpske socijalne demokratije sa kraja devetnaestog veka, zaostavština anarhije, koja je kasnije bila veoma važna u kritici staljinizma. Idejni sadržaji anarhije i trockizma su bili sastavni elementi ideologije Titove partije, jer su koristili u kritici staljinizma. Sa druge strane, kao što sam već naglasio, sistem jugoslovenskog samoupravljanja je isto tako bio i nacionalna, čak nadnacionalna laboratorija. To je bio režim, u kome su veoma različite nacije mirno živele, gde je funkcionisala nadnacionalna ekonomija, gde je nadnacionalni vođa bio veoma popularan - od Makedonije do Slovenije. Titova harizma, premda autoritarna, imala je jasnu kosmopolitsku ulogu. Jednom sam je uporedio sa harizmom Aleksandra Velikog. On je takođe bio autoritaran vođa, ali je ujedinio mnoštvo raznih naroda. Slično je bilo i sa Titom. Takođe želim naglasiti da je bitno razmotriti ovu istoriju jugoslovenskog samoupravljanja sa distance. Veoma je bitno danas, da poredeći prošlost sa sadašnjicom donosimo sud o tome koliko je taj sistem bio autoritaran. To je bio jedan progresivni, premda autoritarni sistem neposredne demokratije - iako ova ocena na prvi pogled zvuči protivrečno. Ali mislim da je sve bilo prilično protivrečno. Tu državu je nemoguće sagledati bez kategorija koje iskazuju protivrečnost.

Ova zgrada preko reke predstavlja Centralni komitet savezne komunističke partije. Tamo su tekle ključne sednice. Ova vrlo lepa moderna zgrada je podignuta '70-tih, i bombardovana 1999. Tada je prilično ruinirana. Zgradu je nakon toga kupio 'biznismen', koji ju je obnovio i sada želi da je koristi u privatne svrhe. Ovde možete videti tačku istorijskog preokreta. Ova građevina, koja je nekada bila centar snažne kritike kapitalizma, danas je postala komercijalna, kapitalistička zgrada.
Smatram da je samoupravljanje uvek aktuelno. Nije to obična idealizacija, niti je s druge strane reč o totalitarnoj demokratiji, kako to današnji liberali tvrde. Po mom mišljenju, to je bila realna demokratija, koja je, nažalost, nemoguća u današnjoj globalizaciji. Slično drugim idejama i samoupravljanje je imalo vlastito doba u kom su društvene protivrečnosti bile dovoljno zrele da stvore ovakav vid demokratije. Takva klima je postojala '50-tih i '60-tih u Jugoslaviji, kada je napetost u svetu između staljinizma i liberalnog kapitalizma bio izuzetno snažna. Ne verujem da danas postoje mogućnosti za uvođenje samoupravljanja u globalizovanom kapitalizmu, jer je privatna svojina normalizovana.

Moja lična vizija poželjnog društva je takođe višeznačna. Svaka istorijska epoha nameće vlastitu poželjnu viziju društva. Mislim da to nikad ne može biti divlji kapitalizam. Uvek mora postojati mešavina različitih oblika vlasništva, i pre svega država koja će omogućiti, miran suživot različitih nacionalnih i socijalnih grupa. Bez socijalnog i međunacionalnog mira, ne može biti osmišljenih vizija društva, utopija, niti zrelih kritika postojećeg stanja. I zbog toga je moja vizija poželjnog društva izvan okvira današnjeg normalizovanog kapitalizma.

Prevod: kuda.org

Alan Dalotel

Deo intervjua realizovanog u saradnji sa "Rebond pour la Commune", dužina trajanja: 25 min, snimljeno u Parizu, Francuska, 2004.

Zovem se Alan Dalotel. Kao istoričar, radim u oblasti društvene istorije, a posebno sam zainteresovan za sva pitanja koja se tiču slomova: ratovi, revolucije, štrajkovi, feminizam, koji takođe podrazumeva slom, a naročito za Parisku komunu. Inače, ovo je najnovija knjiga koju sam napisao na tu temu, govori o Andre Leu, to je rukopis koji je korišćen za snimanje filma Pitera Votkinsa "Pariska komuna".

Nalazimo se ispred zida Federe, gde je sahranjen određeni broj komunara.
Pitanje nastanka Komune je uvek bilo tema rasprava. Neki smatraju da je nastala kao posledica niza slučajnosti: rat iz 1870. godine između Drugog carstva i Prusije; drugi pronalaze odgovore u revolucionarnim pokretima koji su imali veoma važnu ulogu s obzirom da su Karl Marks i ostali već osnovali Prvu internacionalu 1864. godine u Londonu. Isto tako, u Parizu se stvara veoma snažan revolucionarni momenat tokom poslednjih godina carstva pošto je ovo liberalno cerstvo odobrilo javne skupove. Razne revolucionarne grupe su tada uspele da preuzmu kontrolu nad tom slobodom javnog govora, daleko pre Komune, s obzirom da se na hiljade javnih skupova održalo u periodu od 1868. do 1870. godine. Tada je buknuo rat, i ovaj pokret demokratskog i slobodnog govora se nastavio tokom opsade Pariza, sa rođenjem "Crvenih klubova" koji su bili direktni potomci ranijih javnih skupova, koji su sad konačno bili zabranjeni.

Nastala je fantastična demokratska erupcija za vreme opsade, koja je imala uticaj na sve vrste ličnih sloboda. Ali, ono što je ovu opsadu činilo posebnom, je činjenica da je stanovništvo bilo naoružano u Nacionalnoj gardi, zajedno sa regularnim trupama. Negde oko 300 000 ljudi je regrutovano i naoružano sa Chassepot puškama, pištoljima i topovima. To je ubrzo dobilo na popularnosti, s obzirom da je takozvana vlada nacionalne odbrane bila optužena za izdaju i kapitulaciju. Dakle evo i nekih drugih uzroka. Neki su vojne prirode, drugi su društvene... ili revolucionarne. Pod nemilosrdnom opsadom, situacija se velikom brzinom pogoršavala, što je dovelo do širenja nemaštine... i naročito do degradacije ove kapitulacije koja se desila krajem januara 1871. godine. Tada je nastala nova organizacija - Savez nacionalne garde - koja će dovesti do nove pobune, 18. marta 1871. godine.

Komuna započinje sa radom 18. marta 1871. godine, dana kada su vlast osvojili Federeres (Nacionalna garda) i Blankisti grupa, a završava 28. maja 1871. godine: 72 dana je zaista malo vremena za revoluciju. Komuna je postavila određeni broj socijalnih mera, koje su sve bile usmerene ka istom, velikodušnom cilju. Ka deci, itd., zatim mere preduzete u korist povećanja plata, sve su one bile u istom tonu. Najinteresantnija socijalna mera, i ona koja je najviše uplašila buržoaziju, je bio dekret načinjen 16. aprila, a ticao se radionica koje su radnici napustili. Te su radionice trebale biti predate komitetima radničkih sindikata. Ovo je zaista preplašilo ljude, to je bila prava socijalistička mera usvojena od strane Komune. To objašnjava snagu represije koja je usledila, ali o velikom rasponu te represije ćemo pričati kasnije. Sa druge strane, moramo imati na umu da je to bilo vreme građanskog rata. Neki članovi sindikata koji se bore na strani Federeres-a su protiv uspostavljanja socijalizma, jer su verovali da još nije došao pravi trenutak za to. Ono što je njima bitno je borba protiv Versajaca. Ne zaboravite da se borba odvija u zapadnom Parizu, u neposrednoj blizini zidina, protiv versajske vojske, koja veoma brzo dobija na snazi zbog pomoći Prusije, koja je usledila nakon nekog vremena.

Komuna se povezuje sa idejom o direktnoj demokratiji.
Šta to zapravo znači?
U to vreme, održavali su se bezbrojni izbori, svuda i stalno, gotovo da ih je bilo previše. Iz raznoraznih razloga, na primer, unutar nacionalne garde, da bi se otpustile vođe za koje se smatralo da su nepopularne, itd. Ovakva direktna demokratija je povezana sa sa mogućnošću brzog opoziva datog mandata. To je bila centralna ideja: neophodan mandat. Odredi se program, a onda se neko pošalje da to odbrani, ako on ne učini upravo to, verovatno će biti otpušten, o čemu sam već govorio. Izbori su održani 26. marta, što je u Gradskoj skupštini dovelo na vlast određeni broj revolucionara. Oni koji to nisu bili, vrlo brzo su otišli. Tada su počele rasprave. Kažemo debate, ali najčešće su to bile nesnosne dernjave. Nedeljama su jednostavno vikali jedni na druge. Štaviše, izgleda da su ovi izabrani članovi imali problematične odnose i sa susedima, koji su često besneli zbog njihove mlitavosti. Narod se ubrzo razbesneo, okupirali su crkve i organizovali "crvene klubove", gde su dolazili da bi predstavljali sopstvene programe i navodili kritike. Ovakvi odnosi su sve više i više komplikovali situaciju. Pred kraj Komune, čini se da se dogodio potpuni rascep između vlade i njihovih osnivača. Čitava situacija je čak dovela do samoubistva nekoliko komunara. Dakle, ovakva direktna demokratija je na kraju dovela do prilično dramatične situacije. U svakom slučaju, niko nije nikog slušao.

Moramo biti veoma oprezni, jer, iako je nekoliko ljudi, pa i Karl Marks, izjavilo da je Komuna uništila državu, ja se ne bih u potpunosti sa tim složio. Komuna je imala vladu, slabu vladu, koja je finkcionisala pomoću komiteta, i zvala se Izvršni komitet. Kasnije, nakon povlačenja vojske, pošlo se za starim modelima, kao što je bio Komitet za javnu bezbednost, dakle to su bila dva tela koja su postavljena, ali nikad nisu funkcionisala. Zato moramo biti veoma oprezni, jer Komuna ne predstavlja nepostojanje vlade, već nedovoljno jaku vladu. Nedovoljno jaku zbog rasprava, sukoba, debata, a niko ne zna u kom pravcu Komuna ide, to niko tačno ne zna. Naročito što postoje ljudi koji su sasvim na dnu lestvice, koji jednostavno ne žele da ih neko vodi. Reč anarhista tada nije postojala, ili je možda imala drugi smisao. Bilo kako bilo, Komuna je imala veoma izražen liberalan pogled na to. Čak je sam Marks u svom pamfletu "Francuski građanski rat", prikazao gotovo anarhističku sliku, koja je istinu prikazivala na malo drugačiji način. Unutar Gradske skupštine je bilo više tradicije nego što je većina mislila. Takođe je postojao značajan jakobinski element, koji je uvek propagirao potrebu za vođstvom od strane vlade, čak i za diktaturom. A rasprave koje su vodile većina i manjina su pokazale da su neki ljudi želeli da odlučuju u ime drugih. Jedina razlika je u tome što za vreme Komune, to više ne funkcioniše. Na političkom nivou, to je upravo ono što je bilo novo.

Većina gradskih službenika je pobegla u Versaj; to je predstavljalo priličan problem za, recimo, pružanje poštanskih usluga, jer je sve moralo da se radi iz početka, morali su se naći obučeni ljudi. Komuna je bila u stanju sve to da uradi, pa i da nađe zamenu za ljude koji su otišli. Policija je takođe otišla. Pred kraj carstva i za vreme opsade, policija nije bila popularna. Stoga je bilo potpuno nezamislivo da u gradu ostane makar jedan policajac. Razmotrimo slučaj kada je Komuna zatvorila policiju. U stvari, preimenovali su administrativni štab policije u glavni štab bivše policije. Policajci i njima nadređeni su zamenjeni nacionalnom gardom. Ipak su uspeli da pronađu ljude koji su neophodni za vođenje nekih javnih servisa kao što je kanalizacioni sistem, itd. Međutim, to baš nije naročito revolucionarna karakteristika. Možemo jedino reći da je pariska radnička klasa dokazala da poseduje veštine neophodne za obavljanje javnih poslova. Ali ponovimo još jednom, da se najrevolucionarniji aspekt Komune ne može pronaći u ovom administrativnom potencijalu. Bili su u stanju da obave posao, to je tačno. Ali stvari su morale napredovati mnogo više od toga. Uglavnom, Komuna je učinila sve da poveže radničku klasu sa gradskom administracijom.

Rečeno je, od strane Marksa na primer, da je Komuna bila vladavina radničke klase, Engels je govorio o diktaturi proleterijata. Ono što je sigurno je da su radnici odigrali centralnu ulogu u ovoj revolucionarnoj epizodi. Ipak, misliti da je Komuna stvorila prostor za opšte ekonomsko samoupravljanje, je pomalo usiljeno razmišljanje. U pokušaje koji su se odigrali za vreme carstva i opsade, sa namerom da se ustanove i razviju kolektivi, je ulogano više rada u optimističnijem okruženju za vreme trajanja Komune. Ali problem je ostao isti, finansiranje, što je podrazumevalo poslovanje sa bankama. Štaviše, za vreme Komune, celokupna ekonomija nije počivala na socijalističkim osnovama, daleko od toga. U Parizu je ostao određeni broj zaposlenika i agenata. Glavni šefovi su pobegli u Versaj, isto kao i najveći finansijski igrači. Ipak, brojni ljudi iz Francuske banke nisu nigde otišli, i prilično su se dobro slagali sa odabranom nekolicinom iz Komune, kao što je na primer Čarls Besli. Francuska banka je zaista bila u strahu zbog nekih revolucionarnih bataljona, ali komunari nikad nisu preuzeli banku. To bi se verovatno dogodilo da je Komuna potrajala malo duže. U svakom slučaju, banka je bila dobro čuvana. Sa ekonomske strane, ono što je bilo potrebno je bila ekonomija prilagođena ratnim uslovima, s obzirom da smo bili usred građanskog rata. Stoga je obnovljen određeni broj ugovora sa postojećim radnicima i agentima. Odigrao se određeni broj važnih primera samoupravljanja u nekim radionicama, na primer u Luvru, ili u nekim krajevima grada gde su postojale napuštene radionice koje su bile zaplenjene. Sindikalci i internacionalisti su naporno radili vodeći ovaj samoupravljački posao, u radikalno demokratskom okruženju, koje nije uvek bilo i veoma produktivno. Poznato nam je Avrial, izabranog člana za jedanaesti okruga, koji je rekao Roselu, vojniku koji je okupio Komunu, da je bilo veoma teško ovu novu socijalističku ekonomiju učiniti uspešnom. Jedan od razloga zbog kojeg ona nije funkcionisala baš tako dobro je taj što su se uvek oko te teme lomila koplja. Napisao sam članak za jedan popularan časopis, i naslovio sam ga "Zamka zadruge". Ova tema je zaista bila srž jedne veoma oštre rasprave koja se odvijala između revolucionara koji su želeli početi tako što će preuzeti političku moć, zauzeti političku arenu i tada izazvati socijalističku revoluciju i onih koji su verovali da je sve to moguće ostvariti postepenim osvajanjem terena, koristeći poprište ekonomske revolucije kroz razvijanje te saradnje. Ali i dalje ostaju pitanja finansija i organizacije. Štaviše, ove kooperative su bile kritikovane od strane nekih revolucionara, da ponovo stvaraju nejednake odnose između pravih radnika kooperative i pomoćnika, koji su uglavnom bili mlađi i slabije plaćeni. Dakle, ovo je bila suštinska debata koja se u stvari protezala kroz čitav dvadeseti vek, a traje još i danas. Mogao bi se organizovati seminar pod nazivom "teškoće samoupravljanja".

Stepen iluzije u samoupravljanju.
Jedna od najinteresantnijih osobenosti Komune je razvitak široko rasprostranjenog ženskog pokreta. Iz nekog razloga, žene su bile uključene u celu stvar. Jedan od poraza koji je istorija najviše zaboravila se dogodio za vreme Francuske revolucije, gde je ženski pokret bio eliminisan od strane Jakobinaca. Sada iznova vidimo žene koje dižu svoj glas za vreme Komune, usred relativno muškog sveta revolucije. Govorili smo već o vojnicima, e pa njima se baš nije sviđala ideja da žene pitaju za učešće u oružanoj borbi protiv Versaja. Na kraju nisu dobile oružje, bar neke od njih, sve do krvave nedelje odbrane Monmartra. To je bilo prilično neverovatno, s obzirom da je od grupe od samo pedeset žena traženo da spasu Komunu odbranom Monmartra, koji je predstavljao simbol i mesto rođenja Komune. Postavili su barikade, i one su pucale na neprijatelja, bile ubijane i masakrirane zajedno sa muškarcima. Neke od njih su uspele preživeti i postati svedocima.

Nakon pada Komune, odnosno njenog "neuspeha", revolucionarni pokret je sledio drugačiji put i logiku: osnivanje i organizovanje radničke partije. To je dovelo do osnivanja Boljševičke partije... i drugih. Komuna, koja nije bila zaboravljena, dobila je negativan prizvuk: ne činiti to što su oni činili. Znajući da su te partije i zemlje omanule pri uspostavljanju socijalizma, i da je srušen Berlinski zid, ljudi širom sveta još jednom upiru pogled ka Pariskoj komuni u nameri da doznaju njene tajne. Šta je ono što ju je činilo jakom, koje su joj bile slabosti? Pa, njena snaga je bila deo njene slabosti, a slabost deo snage: direktna demokratija, taj način otvorenog govora, vreme posvećeno raspravama. Imajući u vidu momenat u kome su se nalazili - bili su usred građanskog rata - nije bilo baš najpogodnije vreme za organizovanje debata i svađu. Ovo isto tako znači da mi sanjamo o nepostojećoj Komuni. Na vojnom nivou, prirodno je da su stvari bile veoma komplikovane, s obzirom da niko nije izvršavao naređenja izabranih članova Komune i oficira Narodne garde. "Ministri" ili ratni delegati su bili potpuno zanemareni. U stvari, čitav niz zvaničnika je gubio poziciju, jedan za drugim. Dakle, moramo reći da su komunari bili potpuni protivnici svih oblika hijerarhije. Čak i kada postave vođe, to čine samo zato da bi mogli da odbijaju njihova naređenja. Znači, ovde ponovo pronalazimo taj elemenat liberalizma (iako taj izraz tada nije postojao) koji karakteriše Komunu i čini je veoma specifičnom. To danas ostaje kao indikator kada se, sa jedne strane, socijalizam raspada, ili se već raspao na istoku, a sa druge, neo-liberalizam ne funkcioniše. Dakle, šta bi onda trebalo učiniti? Pa, hajde da proučimo Komunu, jer je to najbolji način da utvrdimo i procenimo vrednost tih ideja i da ih sprovedemo u delo.

Komuna je istovremeno predstavljala i negativnu i pozitivnu referencu. Pošto je revolucionarni pokret pošao drugim putem, jedina ostavština Komune je bila oružano preuzimanje političke vlasti. To je bila boljševička istina, a isto je važilo za Spartance, i sve druge revolucionarne pokrete, iako ih danas nije puno preostalo. Komuna će ostati zapamćena sa poštovanjem. Imala je i druge aspekte, koji su predstavljali čisto rodoljublje. Komuna korištena kao model, i uskoro su se čak i francuski radnički pokret i anarhističke grupe ogradile od ovog modela. U Francuskoj se više neće dešavati pobune bilo koje vrste. Desile su se neke direktne akcije anarhističkih grupa, koje su radile takve stvari kao što je bacanje bombi na različitim mestima. Ali na jednom opštijem nivou, strategija koju su radnički pokreti usvojili, će biti oružje za opšti štrajk čak i među liberalima, s obzirom da su oni bili ti koji su osnovali glavne radničke sindikate kao što je CGT. Tako Komuna ostaje nešto prijemčivo, ali generalno negativno. Danas su se stvari zaista promenile, i sve je više ljudi koji gaje istinsko interesovanje za Komunu.
Jedino što je sigurno je da je taj zid Federeraca video razne stvari. Svi svetski revolucionarni pokreti su došli da posete to svetilište. Jednom sam upoznao kineza iz Šangaja, koji mi je rekao za kulturnu revoluciju proleterijata. Bio je upoznat sa Komunom, i rekao mi je da se u školi učilo o Komuni, iako se o tome u Francuskoj ništa nije znalo, jer je bilo nezakonito pominjati to u školama.

Posmatrajte to iz bilo kog željenog ugla: Komuna je pre svega bila oružana revolucija. Znači, u tom smislu, ona je već veoma specifična. Komunarske novine su jednom pisale:
"Svaki građanin je vojnik". To je bila osnovna ideja Federacije, ne možete biti punopravni građanin ako niste naoružani. A to je ogromna razlika u odnosu na današnju društvenu situaciju, gde su ljudi nemoćni u odnosu na državu. Ono što se zaista mora naglasiti, jeste da je Pariska komuna iz 1871. godine, predstavljala direktnu demokratiju. A konkretno ta direktna demokratija nema nikakve veze sa demokratijom sa učešćem. Komuna nije bila osmišljena da reformiše javne službe, već da izmeni društvo, a ne da ga prilagodi. Ljudi su 1871. godine želeli revoluciju, i mislili su da su sposobni da je ostvare pomoću pušaka i topova.

Andre Leo, Leonin Čempsi, koja je bila jedna od najznačajnijih žena Komune, verovatno značajnija od njene prijateljice Luize Mšel, je napisala odličan članak u svom časopisu "La Sociale" pod nazivom "Vojnici ideja". Prvo i pre svega, to je bila suština Komune: ljudi jasno i glasno govore, diskutuju o važnim temama i raspravljaju o revolucionarnoj utopiji. Jer otpor ne može postojati bez utopije, ne dopustimo da upadne u zamku kratkovidog nacionalizma. Revolucionarni socijalizam i komunizam u celini, čak i u svojim liberalističkim pokušajima, počiva na korpusu ideja, a naročito na debatama. I ako je Komuna u stanju da nas bilo čemu nauči, to je da se moramo okupiti, raspravljati, debatovati i kada je moguće, ujediniti.

Prevod: kuda.org
http://www.republicart.net

Kristof Šper

Deo intervjua, dužina trajanja:
32 min, snimljeno u Bremenu, Nemačka, 2003.

Politička utopija nije ništa što bi u moderno ili postmoderno doba bilo zastarelo, ništa što bismo danas odbacili, ali naravno da postoje neke stvari, neki aspekti koji moraju biti drugačiji. Politička utopija, utopijsko razmišljanje, se danas mora razlikovati od većine drugih stvari koje su nam poznate kao političke utopije. Mislim da je najbitnije to da ona mora biti nepropisana. Većina utopijskog razmišljanja propisuje, diktira ljudima šta da misle. Ideja koja leži iza svega je da ako postavite odgovarajuća pravila, društvo će dobro funkcionisati. Ali ta pravila se, naravno, moraju poštovati. To je kao kavez koji je napravio autor utopije, u koji stavite ljude i oni moraju poštovati pravila i onda će sve funkcionisati. To je, mislim , nešto što danas nije prihvatljivo i što nikada ne može biti slobodna utopija. Znači, morate izgraditi sopstvenu utopiju na činjenici da ljudi rade ono što hoće, ne možete im nametati svoje ideje o tome šta je ispravno, dobro ili loše, ne možete odbaciti neke želje, neke radnje kao pogrešne - to je ono što treba da uradite. Mislim da je to veoma važno.

Takođe mislim da je neophodno da utopističko razmišljanje ne bude elitističko u smislu da postoji elita koja ima pravu svest, znanje; grupa onih koji donose odluke ili naučnici koji drugima mogu definisati o čemu se zapravo radi, već morate izgraditi utopiju na ravnopravnoj zajednici, gde nije bitno to šta su ljudi čitali i sa kojim su teorijama upoznati. Jeste, to mora funkcionisati sa različitim ljudima i oni moraju imati mogućnost učestvovanja na jednakoj osnovi. Ne bi trebalo da budu isključeni, pristup ovoj utopiji ne bi trebalo da je uslovljen pitanjem odakle ljudi, tj. odakle osoba dolazi.

Takođe mislim da političke utopije danas više ne mogu biti hijerarhijske. Ovim ne želim da naglasim smisao hijerarhije i organizacije, već hijerarhiju između glavnih i sporednih stvari, društvenih oblasti koja se vide kao važne i ostalih koje nisu tako važne - što je tipično za klasične utopije. U stvari, poznat nam je velik broj utopijskih razmišljanja koja kažu: "Suština poslovanja, tj. ono što mi nazivamo ekonomijom, je ono što se pomoću velikih poslova i radi. Način proizvodnje alata, i svi ostali aspekti kao što su odgajanje dece ili bavljenje kreativnim poslom, dok su zajedničko delanje na skroman i odgovarajući način manje bitne stvari i moraju podleći pravilima ostalih. Mislim da je to nedopustivo - jer se uvek kombinuje sa hijerarhijom između različitih ljudi koji rade različite stvari u takvim utopijskim društvima - i jasan primer nejednakosti. Tako da se može reći da je utopiju potrebno vratiti u kuhinju. Ona mora tamo funkcionisati i pravila kuhinje moraju biti pravila većih korporacija - nikako obrnuto. Sve što ljudi rade zajedno je jedna vrsta saradnje jer dele posao, koriste posao i iskustvo i telesno prisustvo drugih - takođe i istorijsko na indirektne i direktne načine. I pored toga što postoje dva extrema, slobodna saradnja i saradnja na koju ste primorani, ono za šta znamo da se dešava u većini društava je saradnja pod prinudom.

Postoje tri aspekta koja se moraju uzeti u obzir ako želite da gradite slobodnu saradnju. Prvi je da sva pravila u ovoj saradnji, svako može dovesti pod znak pitanja, ne postoje sveta pravila koja ljudi ne mogu preispitivati ili odbaciti ili oko njih pregovarati i pogađati se - što ne važi za većinu načina saradnje i organizacionih modela za koje znamo.
Drugi aspekt koji mora biti garantovan kada je reč o slobodnoj saradnji je to da ljudi mogu dovesti u pitanje i izmeniti ta pravila koristeći ovu primarnu materijalnu silu odbijanja da sarađuju, uskraćujući svoju saradnju, uskraćujući ono što rade da bi saradnja opstala, praveći zahteve pod kojima žele da sarađuju ili napuštajuću saradnju. Mora im biti zagarantovano pravo, isto kao i svima u okviru saradnje, da koriste ove mere kako bi uticali na pravila.

Treći aspekat - koji je važan zbog toga što bi se bez njega sve svelo na ucenu manje moćnih od strane moćnijih - je taj da bi cena odbijanja saradnje, to kolika je cena ograničenja svoje saradnje, ili prekida saradnja, trebalo da bude...ne baš jednaka...ali barem slična za sve učesnike u saradnji, i da se može priuštiti. To znači da je moguće izvesti, da nije nemoguće, da saradnja na ovakav način nije čisto egzistencijalno pitanje.
Ako se ova tri uslova garantuju, saradnja je slobodna ili takva može postati jer svi mogu preispitati i menjati pravila, pregovarati o njima koristeći svoju snagu da ograniče ono što ulažu u saradnju, ili napuštajući saradnju i tražeći način da sarađuju sa drugim ljudima ili grupama. Ideja je reći da ovaj treći aspekt, cena, što ne mora biti samo novac, cena prekida ili ograničavanja saradnje - prilagođavanje i činjenje ove cene prihvatljivom za sve učesnike je suština principa levičarske politike, ona prilagođava pravila tako da svi učesnici podjednako utiču na kreiranje pravila jer je cena odustajanja ili ograničavanja saradnje ista za sve.

Dobar primer slobodne saradnje je način na koji su delovale žene iz Zapatističkog pokreta, u fazi kada je pokret nastao, prilikom donošenja odluka kako i kada se boriti protiv vlade Meksika, i odluke kada koristiti čak i vojnu silu. Sudeći po izveštajima, postojala je skupština žena koje su bile deo pokreta i jasno su dale do znanja da postoje izvesni uslovi pod kojima će one učestvovati u borbi i koje su one želele da ostvare: pitanje prezentacije unutar pokreta, priznavanje ženskih prava od strane pokreta. Ako se ti uslovi realizuju, one bi mogle učestvovati, u suprotnom bi njihov odgovor bio 'ne'. Mislim da je to bio dobar primer, jer upravo je to ono što je išlo naopako u velikom broju nacionalnih i kolonijalnih oslobodilačkih pokreta koje znamo, forma je bila osnovno pitanje…treba da se borite protiv kolonijalnog sistema, i svi treba da se priključe toj borbi, a ostala pitanja će se postavljati kasnije - što naravno ne funkcioniše, jer je cela poenta u tome da se na samom početku krene sa najbazičnijim pregovorima. I one su koristile svoju moć tj. koristile su mogućnost da odbiju priključenje pokretu, jer su postavile uslove za svoju saradnju i to su uradile bazirano na njihovoj snazi kao grupe. Nisu imale potrebu da se infiltriraju u formalnu bazu onih koji donose odluke u Zapatističkom pokretu, te strukture funkcionišu nezavisno od toga kako su organizovane. Došle su zajedno kao grupa i rekle: Priključićemo se pokretu samo ako... ili, nećemo se priključiti ako....itd. I to je takođe tipično jer nije neophodno da svi razumeju njihove motive ili razloge i isto tako nije neophodno da im ih one objašnjavaju. Radi se samo o pregovorima i odluci koja se može doneti. Mislim da je to veoma važno za slobodnu saradnju i njenu primarnu snagu, jer je to veoma blizu tačke u kojoj se ova sila gubi u većini sistema formalne prezentacije, formalnog donošenja odluka - dosta toga se isključuje jer ne odgovara kao sistem. U navedenom primeru ova snaga je zaista i iskorišćena.
Ako pokušamo da se približimo konceptu slobodne saradnje, ako se zapitamo kakva vrsta politike proističe iz takvog koncepta, mislim da je neophodno dati neku vrstu pregleda instrumenata koji se koriste u prinudnoj saradnji, koji nivo sile postoji u društvu i šta je potrebno svakoj grupi koja želi da se oslobodi i bori protiv toga. Ako to uradimo, videćemo da su se različiti društveni pokreti fokusirali na raličite aspekte saradnje pod prinudom, u čemu je u stvari i kontradikcija među njima. Nisu sve ove kontradiktornosti neophodne; velik broj njih se može objasniti različitim istorijskim kontekstom i drugačijom situacijom.

Mislim da je sa jedne strane korisno razjasniti da se sila može primenjivati na različitim nivoima, recimo na pet različitih nivoa koji sežu od direktne, meterijalne sile, brutalne sile, da tako kažem, do različitih oblika ekonomske sile koje koriste zavisnost, do različitih oblika kontrole i do mnogo čistijih društvenih formi kao što je diskriminacija, za koju je dovoljna samo posebna vrsta ponašanja ljudi u grupi, ništa drastičnije od toga.

Postoji nivo koji je u vezi sa kontrolom javnosti, kontrolom toga ko može da govori i da se čuje u društvu, a postoji i nivo koji ima veze sa vrstama zavisnosti uopšte, jer što više zavisite od saradnje, manje ste slobodni u svom delovanju protiv nje.
Postoje različiti vidovi prinude i sa druge strane, od toga možete napraviti neku vrstu matriksa. Postoje određeni koraci koje svaki pojedinac ili svaka grupa koja želi da se oslobodi mora da preduzme. Prvo, morate da uklonite instrumente dominacije, morate napustiti ideju da ih koristite za viši cilj. Zauzimanje trvđavica pa stremljenje ka višim ciljevima i boljoj politici - ne, morate pokoriti te instrumente sile, morate pronaći alternativne načine za saradnju i pregovore, druge načine u okviru društvenog koji...Ja koristim termin 'politika odnosa' jer se on koristi u diskusijama o feminizmu u italiji. Možete reći i da morate pronaći alternativne vidove socijalizacije, morate razviti nove društvene sposobnosti, koje ne posedujemo ili koje gubimo u našim društvenim sistemima jer nismo obučeni da međusobno pregovaramo. Takođe morate razviti modele sticanja nezavisnosti, modele izražavanja i kritičkog izražavanja, modele ponovnog polaganja prava na javni prostor. Ako uradite sve ovo onda ćete dobiti neku vrstu matriksa i tada ćete videti da koncept politike slobodne saradnje nije nešto što neko izmisli kao obrazac, već je to nešto što je izvedeno iz onoga što se dešavalo u društvenim pokretima u XX i XXI veku.

Veoma je važno da koncept slobodne saradnje ne diktira posebne načine struktuiranja društava na bilo kojem od nivoa društvenog. To je samo način na koji se donose odluke i uvek će omogućiti kreiranje pravila koje dopušta grupama ili pojedincima da donose odluke koje nisu donete od strane svih članova ove grupe. Takođe omogućuje grupi da kaže: mi želimo posebno pravilo, koje nam je neophodno u ovom trenutku, što ne mora biti konačna ideja dugoročno gledano, ali možemo to odbrati sve dok postoje garancije da ćemo to moći poništiti. Mislim da je ovo važno jer omogućava grupama, pokretima i velikim zajednicama da uče, eksperimentišu, prilagođavaju modele svog funkcionisanja problemima sa kojima se suočavaju.
Imamo običaj da smo veoma kritični prema drugim zajednicama ističući aspekte koji su, na prvi pogled, u suprotnosti sa pojmom slobode i jednakosti. Kažemo, ovaj slobodilački pokret u svojoj borbi ima neku vrstu vojne hijerarhije, ali mislim da to nije suština. Suština je u sledećem: za ove grupe je moguće da ponište tu odluku, a je li to odluka koja je doneta pod uslovima jednakosti i njihove slobodne volje, od strane učesnika, jer je bila neophodna u toj borbi, ili se stiglo do tačke kada nema povratka zbog novonastalih nejednakosti, što je oglavnom slučaj u velikom broju primera, to je drugo pitanje. Mislim da je, na ovaj način, moguće dovoditi u pitanje ono što druge zajednice rade, ali to ne znači da ja mogu govoriti u njihovo ime i odlučiti šta je dobro za njih sada. Ali mogu istaći probleme i načine razvoja koje uočavam i istaći gde zaista više ne postoji mogućnost slobodnog i jednakog donošenja odluka i saradnje.

Interesantno pitanje koje se često postavlja je sledeće: Šta slobodna saradnja zapravo znači kao vrsta ekonomskog koncepta? Da li je moguće voditi poslovnu saradnju kao slobodnu saradnju? Šta to znači i kako to izgleda? Zar to nije nemoguće, jer se preduzeće ne može podeliti ako se zaposleni ne slažu sa budućim pravcem kretanja preduzeća, i zar to ne uvodi elemenat nestabilnosti u ceo sistem? Zar ne treba to da odbacimo? Zar nije slobodna saradnja bazirana na preduslovu da svi imaju za hranu i pristojan život, a ovo je garantovano onim što ekonomski proces čini, i ono samo ne podleže slobodnoj saradnji.
Mislim da je ovo veoma važno pitanje jer se preduzećima može upravljati pomoću modela slobodne saradnje. A opet, znamo za ovakve primere iz različitih društvenih projekata koji su se bavili novcem, proizvodnjom, a kojima je rukovođeno po principu slobodne saradnje, gde su ljudi pregovarali, dogovarali se ili se razilazili ukoliko se više nisu slagali, i tražili načine kako da sarađuju na jednak i pravedan način. Takođe imamo i primere iz takozvanog trećeg sektora, gde grupe barataju javnim novcem i javnim kapitalom, koji im je dat kako bi došli do posebnih rezultata, ali nisu uslovljeni načinom na koji će to postići. Mislim da imamo ove primere i da je jasno da je to nešto što će promeniti strukturu unutar preduzeća i to radikalno, jer ako primenite koncept postaje jasno da postoji dosta toga što je potrebno uraditi u svakoj udruženoj ekonomskoj organizaciji. To odbacuje mogućnost postojanja ljudi koji poseduju specijalno znanje i bez kojih se ništa ne može uraditi, na primer. To takođe treba da podrazumeva procese distribucije znanja i sposobnosti. Takođe je potrebno i okruženje u kojem je ljudima omogućeno da odustanu i napuste saradnju zbog drugih mogućnosti koje im se pružaju - što znači da oni imaju zagarantovan svoj model materijalne egzistencije, a on ne zavisi od njhovog posla tamo. To znači da su javne investicije izvedene na takav način da ne postoji samo jedna struktura gde ja sa svojim profesionalnim znanjem mogu raditi, već mogu birati strukturu, što garantuje da ja mogu od celine uzeti ono što mi pripada - što je naravno, radikalno pitanje, ali je apsolutno neophodno. Ne vidim zašto ne bi bilo moguće da se preduzeća cepaju ako postoje nesuglasice o budućem pravcu rada. To već danas možemo videti: velik kapital se cepa na manje delove, celina se rekombinuje, sve se ovo dešava i to nam deluje sasvim normalno, a ipak ne možemo da zamislimo ljude koji tamo rade i sarađuju, kako sve to sami rade.

Mislim da postoji još jedan važan aspekt ako već pominjete preduzeće kao oblik slobodne saradnje, potrebni su nam načini za uključivanje ljudi van preduzeća. To je bila slaba tačka čak i u nekim eksperimentima unutar socijalističkih država koje su se približile modelu slobodne saradnje - kao ideja o radničkoj demokratiji unutar preduzeća - ali su isključivale sve ljude koji su bili spolja. Tako da moramo osigurati da njihov oblik saradnje - jer on omogućava preduzeću da radi svoju stvar - bude predstavljen na pravi način. Mislim da će nam biti potrebno dosta praktičnog iskustva za tako nešto. Takođe nam je potreban i pregled istorijskih eksprimenata što do danas nije učinjeno. Mislim da je to od velikog značaja jer pitanje kako baratati sa ekonomskom moći je, naravno, srž toga kako se nositi sa društvenom moći uopšte.

Važno pitanje koje ima veze sa implementacijom slobodne saradnje u današnjem svetu je, naravno, pitanje vlasništva. Za ovo je neophodno naglasiti ideju da je svo vlasništvo ili društveni kapital nešto što je bazirano na zajedničkom radu, naravno, čak ne ni samo na radu ljudi koji su danas živi, već je to nešto što je kapitalizovano aktivnostima, radom, razmišljanjima ljudi u prošlosti, velikog broja ljudi i njihovih života. Tako da ova vrsta kapitala, sa kojom smo povezani u obliku, recimo, tehničkog ili društvenog znanja, u smislu industrijskog kapitala, intelektualnog kapitala, što je danas veoma važno, je nešto što ne može pripadati samo malom broju ljudi, samo zato što su predsednici kompanija - to je prosto smešno. S druge strane svojina, pristup kapitalu je nešto što je neophodno svim ljudima. Tvrditi svoje pravo nad delom svojine na svetu nije ništa čega bi se trebalo stideti, jer nam je potreban rad drugih ljudi, potreban nam je pristup kapitalu da bismo mogli raditi, preživeti. Zbog toga nije razumno reći da uopšte ne postoje nikakve vrste svojine. Mislim da nije razumno reći ni da bi smo trebali da imamo društvo ili zajednicu gde svi rade šta im se sviđa i uzimaju šta im treba. Znači pravila koja regulišu pristup svojini su neophodna, i mislim da to uključuje potrebu prenosa svojine i distribuciju svojine na ujednačeniji način nego što je to danas. Mora biti jasno da je to proces koji ima neophodne korake, pošto mi možemo priznati da svojina nije uvek nešto što se može iseći na male kriške i distribuirati. Ovo je znači proces preoblikovanja svojine u društvu, redistribucije.

Važno ptanje koje se mora danas postaviti je mobilnost kapitala. To je upravo suprotno ovoj ideji slobodne saradnje da, ako postoji podela, ako ljudi više ne žele da sarađuju ili im se ideje o tome kako bi saradnja trebalo da izgleda razlikuju, onda bi cena podele, preoblikovanja saradnje trebalo da bude jednaka. Ovo je upravo suprotno onome šta veliki korporativni kapital čini danas, jer on tvrdi da je moguće uzeti sve što se sa njim kreće i preneti na drugo mesto gde bi ljudi možda mogli biti mnogo poslušniji. To je nešto što se mora ograničiti, inače neće biti moguće razviti oblike redistribucije znanja, menjanja pravila uopšte.

Kapitalistička tržišta imaju neke aspekte koji ne mogu biti preneseni u slobodnu saradnju. Na primer, nije prihvatljivo da što je uspešniji jedan činilac tržišta, to se više može isključiti svaki drugi činilac. Jasno je da na kapitalističkom tržištu osnovni aspekt nadmetanja nije biti bolji ili imati bolje ideje, već primenjivati više sile prema drugima da bi proizvodnja bila jeftina. Naravno, ovo ne može biti element tržišta u slobodnoj saradnji.

Situacija nije takva da ne znamo alternative, ili da ne postoji kontradiktornost ili kontra-pokret većini oblika neslobode i nejednakosti. Problem je u tome što oni ne podržavju jedni druge na pravi način, u tome što su pokreti veoma specifični u svojoj kulturološkoj postavci i isključuju velik broj ljudi. Ovo još uvek važi, i ja mislim da ono što je najhitnije jeste proces boljeg i dubljeg razumevanja između različitih pokreta, proces kulturnog otvaranja, i novih veza između svakodnevnog života i svakodnevnih oblika saradnje, otpora, alternativne saradnje i onoga što obično smatramo velikim političkim pitanjima.
Nema stvarne promene društva i njegovih struktura bez preduzimanja mera - ali ove mere moraju biti reforme u tom smislu da, ne bi trebalo da koriste samo društvene pokrete već i institucije. Ne možemo se rešiti svih institucija, moramo postaviti neka dostignuća u vidu zakona, jer je to način na koji se vodi deo borbe. Ovde ste uvek u opasnosti da ne vidite da je ovo samo deo borbe o kojem treba da mislite (na utopijski način), o pravcu kojim idete. Put do utopijskog društva se ne dobija premošćujuću različitim reformama različite stavke, potrebna je i neka vrsta pravca, što ne mora biti prava istina, ali je dobijena pregovorima između emancipatorskih pokreta. Mislim da danas u svetu postoji velik broj ideja koje su bliske konceptu slobodne saradnje i o kojima se može povesti interesantna diskusija. Ta diskusija je esencijalna, jer ta vrsta dijaloga između različitih ideja, ljudi, grupa je neophodna da bi se izgradile koalicije, a to je ono što nam danas treba.

Prevod: kuda.org
http://www.republicart.net